Fordova želja da, uz pomoć inovativne baterije Tomasa Edisona, početkom 20. veka napravi prvi masovni elektromobil, u vreme ogromne ekspanzije vozila sa pogonom na naftne derivate, nije bila osuđena na uspeh
Tehnologija motora sa unutrašnjim sagorevanjem, kao i konstruisanje i proizvodnja automobila, poznati su još od kraja 19. veka i od tada su stalno usavršavani.
Prvi masovno proizvođeni automobili već su u prvoj deceniji 20. veka kristarili jedva trasiranim putevima sveta, a u naredne dve je nastupila prava ekspanzija četvorotočkaša i automobilske industrije.
Ključna figura toga doba bio je Henri Ford, koji je praktično izmislio savremenu industrijsku proizvodnju na pokretnoj traci i stvorio legendarni Ford Model T - prvi masovno proizvođeni automobil koji je motorizovao, prvo Ameriku, a potom i ceo svet.
Međutim, i pored toga što je otkirće nafte pokrenulo automobilsku industriju, a ona novu industrijsku revoluciju i ekonomski bum, i u ta pionirska vremena razmišljalo se o tome da li bi to "čudo na četiri točka" mogla da pokreće "elektrika".
Edisonova baterija
Slavni Nikola Tesla sigurno nije bio prvi kada je 1931. godine ispitivao mogućnost pokretanja automobila pomoću električne energije, prenošene daljinskim putem. Tesla je bio blizak prijatelj sa Henrijem Fordom, a bio je i njegov rival i prvobitni poslodavac, američki pronalazač i biznismen Tomas Edison.
Iako su u početku sarađivali, Tesla i Edison su se kasnije razišli, ponajviše zbog toga to se Amerikanac zalagao za jednosmernu, dok je srpski pronalazač svoj trud usmerio na naizmeničnu struju. Takođe, neke Tesline patente Edison je zloupotrebio ne plativši za njih ni dolar, pa su tako dvojica pronalazača postali ljuti rivali.
Edison je, međutim, verovao u električne automobile i sa električnim pogonom eksperimentisao još u prvim godinama 20. veka. A imao je Fordu i ostalim proizvođačima automobila nešto konkretno i da ponudi – inovativnu punjivu nikl-gvožđe (NiFe) bateriju koja je bila vrhunac tehnologije toga doba.
1.000 milja na struju 1910. godine
Jedan od prvih proizvođača elektromobila koji je u to vreme postigao relativno značajne uspehe na američkom tržištu bila je kompanija Bailey Electrics. Njen automobil, čiji motor je napajala upravo Edisonova baterija, uspeo je bez većih problema da sa jednim punjenjem da prevali celih 160 kilometara.
Dva takva eksperimentalna Bailey-ja su još 1910. godine, na iznenađenje mnogih, uspešno završila trku izdržljivosti od 1.000 milja, od Njujorka do vrha Vašington u državi Nju Hempšir i nazad.
Ipak, sve veće prednosti automobila sa SUS motorima i njihova sve masovnija proizvodnja bile su presudne za sudbinu prvih električnih automobila. Njihov razvoj i proizvodnja postajali su sve neisplativiji, pa je tako komapnija Bailey & Co 1915. godine morala da stavi katanac na svoje fabričke hale.
Jeftin električni automobil
Edison je, međutim, još 1903. godine eksperimentisao sa pokretanjem automobila na baterije, ali se tom vrstom pogona narednih 10 godina sam nije konkretnije bavio. Kada se kraj Bailey & Co već nazirao, 1914. je počeo da radi na svom jeftinom električnom automobilu, za koga je već imao svoju bateriju.
I Ford je na svojim proizvodnim trakama želeo da vidi novi automobil koga će pokretati električna energija, pa je ubrzo pao dogovor o zajedničkom projektu "Edison-Ford". Bilo je zamišljeno da se automobil prodaje po ceni od 500 dolara, tek nešto višoj od cene Modela T (koji je te 1914. koštao 490 dolara).
Zanimljivo je i to da su elektromobili u to vreme, za razliku od "prljavih" i "smrdljivih" benzinaca koji su se palili na kurblu, bili veoma privlačni ženama. I sama Fordova supruga Klara se zalagala za njihovu veću upotrebu i vozila je električni model kompanije Detroit Electric.
"Porodična kočija budućnosti"
Kada je konačno obelodanio svoj projekat, Ford je ukazao na problem veoma sličan nečemu sa čime se i proizvođači elektromobila i danas suočavaju – kako napraviti dovoljno laku bateriju koja će moći da izdrži dužu vožnju bez dopunjavanja.
Postavljene ispod sedišta prvih nekoliko "Edison-Ford" prototipova, ove baterije su, sa jednim punjenjem, omogućavale vožnju od 80 do 160 kilometara. Iako generalno kvalitetne, tadašnje Edisonove baterije Fordu nisu bile dovoljne za masovniju eksploataciju u različitim tipovima vozila različith namena.
Iako je Ford na početku svoje "električne avanture" optimistično izjavio da će "električni automobil biti porodična kočija budućnosti", to se te 1914. nije desilo. Zbog čega, zvanično ni do danas nije poznato. Istorčari automobilizma kasnije su tumačili da projekat "Edison-Ford" nije uspeo zbog problema koga je Fordovim inženjerima prouzrokovala nemogućnost konstrukcije adekvatnog električnog startera.
Pobeda benzina
Par godina kasnije, tešku kurblu za paljenje SUS motora masovno je zamenilo električno paljenje, pa su tako automobili koje su pokretale baterije izgubili deo svoje osnovne prednosti – jednostavnosti upotrebe. I pored toga, nemali broj proizvođača ih je i dalje pravio, ali će kupci uskoro početi da gube interesovanje za njih.
Henri i Klara Ford do tada su u razvoj električnih automobila već investirali 1,5 miliona tadašnjih dolara, što preračunato u današnju vrednost iznosi oko 47,5 miliona zelenih novčanica.
Ubrzo su benzinci potpuno preuzeli primat na tržištu, kako zbog veće brzine i udobnije vožnje, tako i zbog veće autonomije koju im je davala sve razgranatija mreže benzinskih stanica. Fordovi inženjeri su se tada bacili na projektovanje svog novog benzinskog automobila – Forda Model A.
BONUS VIDEO:
Postanite deo SMARTLIFE zajednice na Viberu.