Pročitajte zašto je dobila visoku ocenu.
Pre nego što je autor teksta seo da igra Firewatch, pogledao je više nego dovaljno trejlera ove igre, što ga je i zaintrigiralo da uzme da je odigra. Ipak, i pored toga, početak igre ga je dočekao sasvim nespremnog, u potpuno pozitivnom smislu, jer takav uvod u priču svakako nije očekivao.
Već sam uvod bio bi dovoljan da se igra oceni desetkom (iako i nije imao mnogo dodira sa video igrom, koliko sa animiranim filmom), ali, ne smemo da dozvolimo da nas ponesu emocije i svaki utisak mora da prenoći.
Igramo u ulozi Henrija, muškarca u svojim kasnim tridesetim, kome je potrebno da na neko vreme pobegne od života (iz razloga koje je najbolje da sami otkrijete u igri, radi adekvatnog iskustva), u čemu mu se kao idelna prilika ukazao sezonski letnji posao u nacionalnom parku Shoshone, u američkoj saveznoj državi Vajoming. Posao koji je uzeo je onaj iz naslova igre, dakle ima svoju kulu gde sedi i praktično dangubi, pritom pažljivo osmatra da li negde ima vatre/problema. Treba pomenuti da se cela igra odvija pred kraj osamdesetih godina 20. veka, pa je u skladu sa tim i cela postavka u igri. Na tom poslu, jedino društvo druge žive osobe praviće mu glas kolegenice/šefice Dilajle, koja se nalazi u drugom bloku nacionalnog parka i čiju kulu možete da vidite u daljini. Henri će sa njom ćaskati, dobijati od nje povremeno zadatke, a vremenom se i zbližiti, pošto verujemo da ume da bude poprilično usamljeno na jednom takvom poslu.
Vrlo brzo će, kroz zadatke koje dobija, Henri nailaziti na sve čudnije i čudnije stvari, na koje neće imati odgovore, ali će imati puno novih pitanja i rastuću paranoju, pri kojoj ne pomaže ni njegova radio prijateljica, sklona alkoholizmu. Tako će se polako stvoriti misterija koja će biti glavni pokretački motiv Firewatcha i vaš cilj u igri. Ipak, ispod ove glavne priče, krije se bogat sloj drugih elemenata sa podjednako važnom težinom u igri. Firewatch je misterija, ali i ljubavna drama, lagana komedija, pa i dokumentarni program o nacionalom parku. Prosto nije moguće jednostavno kategorizovati „glavnu“ priču ove zanimljive igre, jer ako malo bolje pogledate nakon što završite igru, zapravo vrlo lako dolazite do zaključka da je cela glavna priča u stvari sporedna i obrnuto, usputna „pozadina“ je zapravo ono čime se igra zaista bavi. I u tome je igra sjajna, dvoje naših glavnih likova su neverovatno opipljive i žive osobe, njihovi obični, svakodnevni glasovi im leže potpuno prirodno (za šta pohvale idu odličnim glumcima), a njihovi razgovori su glupavi i spontani, i ni u jednom trenutku ne odaju utisak skriptovanog teksta. Celu atmosferu dodatno upotpunjuje realno prenesen osećaj „hikinga“, kroz čitavu igru se stalno šećkamo po našem regionu i zaista imamo osećaj solidno pređene kilometraže.
Gejmplej ove igre je, očekivano, ono što popularno (ili pogrdno) nazivamo Walking Simulator. Zaista nema nikakvih ozbiljnih zagonetki ili zadataka, sve se svodi na odlazak od lokacije do lokacije i iščitavanja/slušanja dokaza na koje nailazimo. Autori igre su čak i šifre na svim zalihama stavili da budu 1234, a opet u duhu prirodne lenjosti glavne junakinje, kojoj su te šifre bile najlakše za pamćenje. Osim hodanja, ima i penjanja i spuštanja, što je urađeno uz pomoć planinarske opreme i dodatno prenosi osećaj teškog prirodnog terena koji treba da savladate. Kretanje kroz otvorena prostranstva nije previše teško, i brzo ćete pronalaziti, i zatim i zapamtiti, sve glavne rute u nacionalnom parku. Po gejmpleju, igra nas najviše podseća na Kholat, koji se takođe odvija u otvorenom planinskom prostoru, s tim što umesto nepraštajuće zime, ovde imamo vrelo leto. Baš kao i u Kholatu, i ovde se krećemo samo uz pomoć mape i kompasa, ali je kretanje daleko, daleko olakšano, i autorima nije ni bio cilj da se zagubite, kao što nam se to tako često dešavalo u Kholatu.
O ostalim detaljima i utiscima čitajte u tekstu Nikole Savića na Play! sajtu.
Pratite nas i na Facebooku,Twitteru i Instagramu.
Postanite deo SMARTLIFE zajednice na Viberu.
