Saznajte zašto izvršni direktor hrvatske IT kompanije ne želi da ga cenzurišu, kako se naši programeri porede sa svetom, ali i šta ih je privuklo da dođu u Beograd.
S obzirom na to da se programeri i IT inženjeri bave zanimanjem koje je veoma traženo i odlično plaćeno, šta je to što može da napravi promenu, tj. da učini da se oni osećaju bolje, a samim tim budu još kreativniji i opušteniji dok rade? Ovo se odnosi i na Q Agency - šta vi radite kako biste privoleli programere da dođu kod vas?
Mi smo to stvarno razvili u jednu pravu nauku. Napravili smo dokument koji danas ima oko 150 strana, a na svakoj od tih strana postoji jedna ili dve inicijative kojima se bavimo. Kada se to sabere, imamo preko 200 inicijativa i internih projekata koji služe baš za to - da se ljudi na poslu osećaju dobro, da su dobro povezani, da znaju koja je neka šira slika firme, da imaju neko svoje mesto pod suncem i svoj karijerni put. Mogu nabrojati one najveće:
Imamo nešto što se zove Performance Management, gde smo podelili sve nivoe u sedam grupa i gde se za svaku osobu tačno zna šta ta osoba mora da uradi kako bi napredovala. Imamo transparentne plate - ne zna se tačno koliku neko ima platu, ali se zna od-do u zavisnosti od pozicije i tehnologije. Time izbegavamo priče po hodnicima i ljubomoru. Imamo puno komunikacijskih inicijativa, gde se mi trudimo da ljudi što više znaju šta se dešava u firmi. Imamo svoju internu društvenu mrežu (Jenz), gde se svaki dan objavljuje hrpa nekih informacija - ko od klijenata dolazi, koji smo novi projekat dobili, koje edukacije organizujemo. Zaista radimo sve da bi ljudi bili zadovoljni - u najširem smislu - a ne samo da imamo ping pong, pikado i besplatan kornfleks u kancelariji, nego da ti ljudi osećaju da se njima neko bavi.
Koliko veliki projekti znače programerima, šta oni dobijaju radom na njima? Kakva su iskustva Q-a, na kojim projektima zaposleni vole više da rade - sa velikim imenima iz industrije ili nekim novim, kojima mogu možda i više da pomognu svojim idejama?
Sve zavisi od čoveka. Neko jako voli mali sistem i porodičnu atmosferu, neko voli korporativni sitem, gde može napredovati u nedogled, ali svako bira ono što misli da mu najbolje leži. Mislim da je kod nas stvarno dobro što smo kombinacija ta dva sveta, jer smo ozbiljna i velika firma, radimo na ozbiljnim projektima, a u isto vreme se jako trudimo da zadržimo tu kulturu startapa - kod nas su ljudi izuzetno opušteni, svako je sa svakim na ti, svaki student može doći do mene kao izvršnog direktora i razgovarati o bilo čemu, odigrati stoni fudbal - nemamo tu hijerarhiju tipičnu za svet, gde firme imaju preko 400 zaposlenih.
Koliko je to teško balansirati?
Dosta teško. Na primer, ja na toj našoj društvenoj mreži odgovorim nešto šaljivo, a onda mi ljudi kažu "velika je firma, ti si CEO, ne možeš se tako zezati". Koja je onda poenta? Ako ću početi sebe da cenzurišem kao CEO, onda ćemo se pretvoriti u nekakvu bankarsku instituciju, gde je sve strogo i gde su ljudi napeti. Ako se ja zezam kao CEO i imam neformalniji pristup - to je poruka i drugima da je to firma koja takve stvari
odobrava, gde je normalno da svako bude svoj.
Šta je to što će Q raditi da ostane prepoznatljiv i drugačiji od ostalih na tržištu?
Imali smo jednu radionicu koja je trajala dva dana, na kojoj smo se bavili baš tim pitanjem. Zaključili smo da je nama jako važno da inspirišemo druge. Voleo bih da nastavimo da imamo puno inicijativa koje drugi nemaju, da za pet godina na tržištu budemo i dalje prepoznatljivi kao kreativna firma koja radi sve drugačije i koja inspiriše druge da rade isto.
Šta je to što bi ti kao CEO velike kompanije poručio mladima koji žele da se bave IT-em? Da li imaš neki savet na šta bi trebalo da se fokusiraju i šta je po tebi gubljenje vremena?
Prvi filter je da li nekoga to zaista zanima. Ako ga zanima, mislim da je izuzetno važno biti vredan, marljiv, puno se odricati, biti disciplinovan i učiti puno. Danas je sve dostupno i neko ko će žrtvovati svoje vreme izuzetno brzo može napredovati, što nikad u istoriji nije bilo moguće. Možeš postati vrhunski senior za pet godina, a nekada nisi mogao za pet godina postati vrhunski majstor za violine - trebalo ti je 40 godina, a još si morao imati sreće da te primi Stradivari.
Lako je gledati Netflix i izlaziti sa prijateljima po klubovima, kojih ima puno u Beogradu, baviti se sportom i ulagati u svoj duh. To je sve lepo i deo mladosti, ali treba povući neku zdravu granicu i stvarno raditi. Ne mogu zamisliti da se nekom, ko je stvarno ambiciozan, disciplinovan i želi da radi više od drugih, to ne vrati. Sve se svodi na provedene sate - ako ja igram tenis tri puta nedeljno, a moj drug jednom, za godinu dana on više neće moći da igra sa mnom, biću bolji od njega.
Još jedna stvar. Na kraju dana, nakon prvih par godina, veliki deo stvari se u životu svede na socijalnu inteligenciju, interakciju i integritet - niko ne želi da radi sa nekim ko nije fer, ko neće pomoći. Ljudi moraju u celom tom procesu da ulažu generalno u sebe, a ne samo da budu stručni u jednoj stvari. Pogotovo kada dođu na više pozicije, gde moraš posedovati veštine sa ljudima, imati neku širinu, biti elokventan, znati kako dinamika tima funkcioniše i kako motivisati svoj tim. Dakle, treba raditi i ulagati puno više od drugih, ali da si sa dve noge u dva sveta - i u IT-u, ali i u ovom drugom, jer će taj drugi u nekom momentu karijere postati izuzetno važan. Niko od klijenata ne želi da ode na večeru sa nekim ko je fantastičan developer, a nema nekog sadržaja iza toga.
Postanite deo SMARTLIFE zajednice na Viberu.
