Igra koja i razočarava i prijatno iznenađuje u isto vreme...
Kada se obelodani jedan tako ambiciozan projekat kao što je No Man’s Sky, niko ne može da ostane ravnodušan. Neki ljudi odmah počnu da grizu prste od nestrpljenja da zaigraju igru dok drugi odmahuju glavama proročnički joj već predviđajući preambicioznu propast. Ali i jedni i drugi zapravo dele jednu nadu – istinsku želju da igra zaista bude toliko grandiozna koliko jedan otvoren svemir ispunjen bezbrojnim planetama može da ponudi. Uh… Nije bilo teorije da zaronim u ovu igru pre jednog dubokog uzdaha ispunjenog najvećim nadanjima i strahovima.
Kako je u pitanju svet, pardon – univerzum koji se nasumično generiše, početak će svakom igraču biti unikatno iskustvo. Vaš lik se budi pored pokvarenog svemirskog broda koji mora što pre popraviti ne bi li mogao da napusti planetu i nastavi svoje istraživanje. Već pri prvim koracima, jasno je da je u pitanju igra preživljavanja. Ono što je za neku vrstu pohvale jeste činjenica da vas igra ne potcenjuje, već vas grabi svojom otvorenošću i insistira na tome da sami proniknete u njenu mehaniku. Na kojoj god planeti da ste se obreli, primetićete da se sistemi za preživljavanje vašeg odela ubrzano prazne. I na vama je da shvatite kako da ih održavate. A nakon što opravite svemirsku plovilicu, onaj efekat oduševljenja dostiže maksimum. Istraživanje… Najsnažniji temelj za svaku uzbudljivu avanturu.
S obzirom na to da se univerzum ove igre samostalno i nasumično generiše kako ga istražujete, svako će sa oduševljenjem pokušati da obiđe što više svetova ne bi li posvedočio veličanstvenim varijacijama. Ali već tu ćete naići na prvi problem… Kretanje između planeta ili ne daj bože solarnih sistema, zavisiće od resursa koje osim što ćete morati dugo da skupljate, nećete ni sa lakoćom skladištiti. Sistem inventara je toliko ograničen i usporen i nezgrapan da ćete sigurno desetinu puta u afektu pokušati da pregrizete kabl vašeg bežičnog kontrolera pre nego što ga prihvatite kao takvog. A i kada sakupite resurse, potrošićete ih dovoljno brzo da se ponovo osetite isfrustrirano. Kako ćete pred sobom imati otvoren univerzum delovaće kao da se krećete brzinom koja je bliža kretanju u rikverc nego nuli… Tu na scenu stupa linija nade – put ka centru univerzuma koji će se nametnuti kao jedini smislen pravac priče u ovoj igri. Kao neko skriveno obećanje koje vam šapuće da ga pronađete. Pod uslovom da ste strpljiv igrač, ne sumnjam da ćete prevazići ovu turobnu prepreku i poput Malog Stopala krenuti put ove “Velike Doline”.
Kad smo već kod dinosaurusa, svet flore i faune planeta u No Man’s Sky je ogroman! Ako volite algoritamski generisane životinje sastavljene od nasumični odabranih delova i boja… Zaista, koliko god da sam plovio kroz svemir, sve sam više uočavao koliko su ove varijacije nedovoljno bitne da bi vam se igra dalje igrala. Tu je pustinjska planeta, hladna planeta, otrovna planeta, neka tamo ne-znam-kakva planeta, ali osim drugačijeg izgleda i palete boja, držaće vas samo identični utisak bezgranične praznine. To je tačka u kojoj želja za igranjem naglo opada, jer osim unapređivanja opreme i letelice, glavni adut igre – istraživanje golemih, prelepih, posebnih svetova, na žalost razočarava.
O ostalim detaljima i utiscima čitajte u tekstu Milana Živkovića na Play! sajtu.
Pratite nas i na Facebooku,Twitteru i Instagramu.
Postanite deo SMARTLIFE zajednice na Viberu.
