Popuniti prazninu koju je za sobom ostavio Ecio Auditore je očigledno jedna od najtežih stvari sa kojima se suočava Assassin’s Creed serijal.
Činjenica da to nisu uspeli ni Konor ni Edvard, a pogotovo ne Arno, već može da se protumači kao alarmantna. I dok je AC III bio promašaj u smislu neiskorišćenog settinga i mlakosti glavnog protagoniste, ovde je situacija daleko složenija. Došli smo do tačke u kojoj AC sve manje liči na sebe, a sve više na generičku akcionu avanturu koju Ubi štancuje na svakih 12 meseci. Trend izbacivanja naslova na godišnjem nivou očigledno uzima danak. Razni pokušaji da se začini formula AC igre, sve više i više deluju usiljeno i ne donose ništa zaista inovativno u serijal, već odaju utisak pukih promena radi promena.
Dakle šta su nam iz Ubisofta zakuvali ove godine. Radnja Syndicate-a je smeštena u London u 19-om veku u vreme industrijske revolucije. Pratimo akcije Džejkoba i Ivi Fraj, brata i sestre blizanaca i pripadnika reda asasina. Prvi put u serijalu imamo situaciju da su glavni protagonisti od početka u sekti i nismo svedoci njihove inicijacije. Da kažemo odmah i da je Ubisoft odustao od co-op moda, tako da u datom trenutku vodite ili Džejkoba ili Ivi. Koga od njih dvoje, zavisi od vašeg stila igre ili od određenih situacija. Džejkob je muškarčina koji probleme najviše voli da rešava pesnicama ili oružjem, dok je Ivi mnogo suptilnija i njena specijanost je neprimetno rešavanje zadataka i uklanjanje meta.
Na početku igre nas čekaju dve uvodne misije, za svakog asasina po jedna, gde se upoznajemo sa njihovim osnovnim mogućnostima i stičemo uvid u mehaniku igre. Posle uvoda, njih dvoje se upućuju u London gde im se nameće glavni zadatak: osloboditi grad od tiranije Templara i naći prekursorski artefakt sakriven u samom gradu. Braca i seka se dijametralno razlikuju u pogledu prioriteta, pa tako Džejkob nastoji da osnuje sopstvenu bandu (i tako ispuni dečački san o sebi kao gang lideru), dok je Ivi daleko više asasinski osvešćena i njen prioritet je pronalazak artefakta pre Templara i nada da će to pomoći u oslobađanju grada.
Otvoreni svet koji u ovoj igri imamo priliku da istražujemo, oličen u Londonu iz perioda industrijske revolucije je prilično dobro i verno predstavljen. Ima tu svega, od Big Bena, preko Edvardove kuće do Vestminsterske palate. Centar grada je oličenje bogatstva buržoazije, a sa druge strane geto je verna kopija onog opisanog recimo u Oliveru Tvistu. Gledano iz ugla sveta igre i njegove realizacije, Syndicate briljira, kao uostalom i svi ostali AC naslovi. Međutim, glavni kvalitet i udarna igla svake AC igre je bio glavni lik i dobro osmišljena i uklopljena priča. Ovde međutima nemamo ni jedno ni drugo, ili bar ne u meri u kojoj bi to želeli i u krajnjoj liniji i očekivali. Syndicate je ok naslov, ali nekako ne možemo neki veći kompliment od toga da mu damo. A to je možda i najgora kategorija u koju može da dospe jedan AAA naslov. Nemamo bagove koji su ubili igrivost Unity-ja, ali nemamo ni pravu priču. Bar ne dobru priču, sa intrigantnim zapletom i zanimljivim likovima. Čak ni glavni protagonisti nisu posebno interesantni, donekle sa izuzetkom Ivi. Pored toga, ovde možda imamo i najnezanimljiviji set istorijskih figura koje srećemo tokom igre. U poređenju sa Bordžijama, Medičijima, Leonardom da Vinčijem, sa Vašingtonom ili sa kapetanom Crnobradim, likovi koje srećemo u Londonu kao što su Darvin, Bel ili kraljica Viktorija, su u najmanju ruku mlaki, da ne kažemo i dosadni.
Kada su u pitanju misije i sam kostur mehanike igre i odvijanja priče, tokom igranja se stiče utisak da neprijatelji ne rade ništa da vas spreče u vašim nastojanjima. Samim tim i misije vremenom postaju relativno dosadne. Koliko je ubijena srž asasinskog doživljaja ilustruje i novi gedžet koji vam stoji na raspolaganju. U pitanju je grapling hook i pomoću njega se bez mnogo muke možete popeti bilo gde. Imajući u vidu da je velikom delu igrača pentranje po zgradama i tornjevima bilo posebno zadovoljstvo, uvođenje ove spravice nam deluje kao promašaj. Jeste da je korisna i ubrzava gameplay, ali sva čar pentranja po visokim zgradama je ovim obesmišljena.
Sa tehničke strane Syndicate je opravdao očekivanja. Za razliku od Unity-ja, ovo je skoro bug-free igra, sa izuzetkom padova frejm rejta u pojedinim delovima. London je veoma detaljno urađen, developeri su zaista vodili računa o najsitnijim detaljima. Muzika je u viktorijanskom stilu i moguće je da će vam zvuci violine izaći na nos, jer znaju da budu iritantni u pojedinim momentima. Lica izgledaju pomalo isprano i sa ne preterano izraženim ekspresijama, što pomalo kvari opšti grafički utisak. Najbriljantniji vizuelni momenat (pored Big Bena) je vozić kojim možete da se vozikate kroz London. Osim toga što je odlično urađen, on vam takođe vam služi i kao main hub, sa svim onim što jedan asasinski štab nosi sa sobom.
Još jedna stvar sa kojom nas Syndicate nije preterano impresionirao je borba. Zašto je to tako, koja je konačna ocena igre, je li opravdan ogroman budžet igre i koliko je vredna ponovnog prelaženja reći će vam Borislav Lalović u svom tekstu na Play.co.rs portalu!
Čekamo vaše komentare ispod vesti i na Facebooku, Twitteru i instagramu.
Postanite deo SMARTLIFE zajednice na Viberu.
