Naše Sunce dugo se smatralo neobično mirnim u poređenju sa sličnim zvezdama, ali nova studija otkriva da poseduje potencijal za katastrofalne superbaklje snažnije od biliona hidrogenskih bombi. Ukoliko bi jedna bila usmerena ka Zemlji, mogla bi da obori elektroenergetske mreže, uništi satelite i izazove globalne prekide radio komunikacija.
Do ovog zaključka došao je tim predvođen Natali Krivovom sa Instituta Maks Plank za istraživanje Sunčevog sistema. Rezultati istraživanja objavljeni su u časopisu Philosophical Transactions of the Royal Society A.
Naučnici su analizirali podatke NASA-ine Solar Dynamics opservatorije kako bi procenili koliko snažnu baklju Sunce teoretski može da proizvede.
Istraživači su pregledali posmatranja prikupljena između 2010. i 2016. godine i izdvojili 300 najsnažnijih solarnih baklji iz tog perioda. Zatim su količinu oslobođene energije uporedili sa veličinom aktivnog regiona iz kojeg je svaka baklja potekla.
Aktivni regioni su područja na površini Sunca povezana sa sunčevim pegama, u kojima su magnetna polja posebno snažna i složena. Kada se takva magnetna polja zapletu i naglo promene strukturu, dolazi do oslobađanja ogromne količine energije u obliku solarne baklje.
Istraživači su pronašli jasnu vezu između veličine aktivnog regiona i energije koju baklja može da oslobodi. Zatim su isti odnos primenili na najveće grupe sunčevih pega ikada zabeležene.
Rezultat, u najmanju ruku, zabrinjava - najveće istorijski dokumentovane grupe pega bile su dovoljno velike da su njihovi aktivni regioni teoretski mogli da proizvedu superbaklje.
"Naše Sunce ima potencijal za superbaklje", rekla je Krivova. "Može da proizvede ogromne sunčeve pege koje, u principu, mogu da posluže kao polazna tačka za najekstremnije nalete zračenja."
Ipak, to ne znači da nas uskoro očekuje katastrofa. Autori naglašavaju da istraživanje nije utvrđivalo verovatnoću pojave superbaklje, niti koliko često Sunce može da ih proizvede.
Zašto nikada nismo videli superbaklju?
Čovečanstvo modernim instrumentima prati Sunce tek delić njegovog životnog veka. Prethodna istraživanja pokazuju da zvezde slične Suncu statistički proizvode superbaklju približno jednom u 100 godina, ali to predstavlja prosek dobijen posmatranjem hiljada zvezda, a ne raspored koji mora da važi za naše Sunce.
Naučnici su pronašli tragove snažnih naleta visokoenergetskih solarnih čestica koji su pogađali Zemlju u dalekoj prošlosti. Dokazi se mogu pronaći kroz promene koncentracije radioaktivnih izotopa u godovima drveća, jezgrima leda, pa čak i meteoritima.
Međutim, još nije potvrđeno da su ti događaji zaista bili posledica superbaklji. Sunce je takve erupcije možda proizvodilo u prošlosti, ali su se dogodile toliko davno da su dokazi nestali ili ih više nije moguće pouzdano povezati sa superbakljama.
Koliko ekstremna solarna aktivnost može da bude problematična pokazali su događaji iz perioda između kraja oktobra i početka novembra 2003. godine. Tada su zabeležene neke od najsnažnijih solarnih baklji ikada izmerenih modernim instrumentima, iako ni one nisu dostigle nivo superbaklje.
Solarne oluje koje su usledile uticale su na više od polovine svemirskih letelica u Zemljinoj orbiti, dok je nekoliko misija u dubokom svemiru moralo da pređe u bezbedni režim ili se potpuno isključi. Čak su i astronauti na Međunarodnoj svemirskoj stanici morali da potraže zaklon od zračenja.
Posledice su se osetile i na Zemlji, gde su poremećeni GPS sistemi i radio komunikacije.
Međutim, superbaklja usmerena direktno ka našoj planeti mogla bi da izazove neuporedivo ozbiljnije posledice.
U najgorem slučaju, takav događaj mogao bi da obori čitave elektroenergetske mreže, uništi satelite i izazove globalne prekide radio komunikacija, uz lančane kvarove infrastrukture čija bi šteta mogla da se meri bilionima dolara.
Novo istraživanje zato nije upozorenje da će se superbaklja uskoro dogoditi. Ono pokazuje da Sunce poseduje fizičke uslove da proizvede takav događaj, što dodatno naglašava potrebu za boljom zaštitom moderne infrastrukture od ekstremne solarne aktivnosti.
