Duboko ispod površine Titana krije se ogroman sistem pećina i podzemnih kanala koji nikada nije istražen. NASA sada finansira neobičan projekat koji bi mogao da stigne tamo gde klasični roveri ne mogu - uz pomoć čitavog roja malih letećih robota.
Projekat nosi naziv SPARK i deo je NASA Innovative Advanced Concepts (NIAC) programa, u okviru kog je NASA izdvojila ukupno 3,2 miliona dolara za 18 vizionarskih ideja koje bi jednog dana mogle da promene način na koji istražujemo svemir.
SPARK ima posebno ambiciozan cilj. Naučnici žele da razviju lagane, male sferične aerobotove koji bi mogli da ulete u pećine Titana i istraže njegov skriveni podzemni svet.
Saturnov najveći mesec jedno je od najneobičnijih mesta u Sunčevom sistemu. Titan poseduje gustu, maglovitu atmosferu koja gotovo potpuno zaklanja pogled na njegovu površinu. Još zanimljivije, osim Zemlje, Titan je jedino poznato mesto sa stabilnim tečnostima na površini. Na njemu postoje jezera, reke i mora, kao i ciklus padavina i isparavanja koji podseća na naš.
Međutim, umesto vode, Titanovim pejzažom teku tečni ugljovodonici, poput metana i etana.
Upravo zbog guste atmosfere i tečnosti na površini, Titan pripada maloj grupi svetova koji bi mogli da imaju potencijalno nastanjivo okruženje. Ukoliko na njemu zaista postoji neki oblik života, on bi se veoma razlikovao od života kakav poznajemo na Zemlji.
Posebno interesantan mogao bi da bude njegov podzemni svet.
Smatra se da Titan ispod površine poseduje mrežu pećina i kanala koji su nastali kada su metan i etan rastvarali podlogu i vodeni led.
Takav teren izuzetno je teško istražiti roverima poput onih koje šaljemo na Mesec ili Mars. Roj letećih robota mogao bi da bude mnogo bolje rešenje.
SPARK je skraćenica od Solid-state Propulsion for Autonomous Reconnaissance of Karst. Projekat predvodi Danijel Dru, docent na Univerzitetu Havaji u Manoi, a ključ čitavog koncepta je elektrohidrodinamički (EHD) pogon.
Poznat i kao atmosferski jonski potisnik, ovaj sistem koristi visok napon kako bi jonizovao i ubrzao molekule okolnog vazduha. Tako nastaje potisak bez sagorevanja goriva.
Takvi roboti mogli bi precizno da manevrišu kroz Titanove pećine. Istovremeno, ne bi stvarali snažno strujanje vazduha koje bi moglo da poremeti osetljivo okruženje koje pokušavaju da istraže.
Ono što ovu ideju čini posebno zanimljivom jeste činjenica da EHD pogon na Zemlji nije naročito praktičan za male letelice. Potrebno mu je previše energije za stvaranje dovoljnog uzgona.
Na Titanu je situacija potpuno drugačija. Prema Druovim rečima, procene pokazuju da bi EHD potisnici na Titanu mogli da budu više od 100 puta energetski efikasniji nego na Zemlji. Atmosferski uslovi olakšavaju stvaranje električnog naboja potrebnog za let, pa bi aerobotovi mogli da koriste i lakše pretvarače napajanja.
Roj bi na Titan dopremila veća svemirska letelica, nakon čega bi roboti samostalno krenuli u istraživanje pećina.
Ipak, SPARK je trenutno tek na početku razvoja. Projekat ulazi u devetomesečnu studiju izvodljivosti u okviru NIAC programa, tokom koje će tim modelovati ponašanje potisnika u uslovima sličnim onima na Titanu.
Ukoliko koncept prođe tu fazu, sledeći korak biće dvogodišnje testiranje prototipa. Tek nakon toga mali leteći roboti mogli bi da budu spremni za pravi let.
NASA već priprema jednu veliku misiju ka ovom Saturnovom mesecu. Dragonfly bi trebalo da bude lansiran 2028. godine, a njegov zadatak biće da pomoću letelice sa rotorima istražuje površinu Titana.
