Dva najveća naučno-fantastična mita su put kroz vreme i teleportovanje. Na ostvarenje prvog ćemo još malo pričekati, a drugi je počeo da se ostvaruje
Naravno, niko nije toliko naivan da misli kako će sutra ući u onu kabinicu, kapsulu, bazu… kako god da se zove, za teleportovanje i, kao večni kapetan Kirk, sledećeg trenutka nestati pojavivši se istovremeno na nekoj drugoj planeti. Možda, jednom. Ipak...
Naravno, niko nije toliko naivan da misli kako će sutra ući u onu kabinicu, kapsulu, bazu… kako god da se zove, za teleportovanje i, kao večni kapetan Kirk, sledećeg trenutka nestati pojavivši se istovremeno na nekoj drugoj planeti. Možda, jednom. Ipak...
Teleporting preko Interneta
Kad je BBC objavio vest sa ovakvim naslovom, nema tog korisnika računara koji nije poskočio, u najmanju ruku od iznenadjenja. Profesori Todd Mowry i Seth Goldstein sa univerziteta Carnegie Mellon u Pensilvaniji (SAD), razvijaju, naime, sistem koji će omogućiti ljudima da „teleportuju“ svoju 3D verziju preko Mreže.
Očigledno, nije reč baš o pravom teleportovanju, nije čak ni o nekom programu koji ćemo koliko sutra moći da u piratizovanoj varijanti kupimo na buvljaku, nego tek o skromnim počecima, koji ipak daju nadu da će za života ove generacije svet biti u mogućnosti da replicira trodimenzionalne objekte od mase materijala napravljenog od malih „sintetičkih atoma“, kako je to rekao jedan od naučnika.
Sam sistem zamišljen je tako da kamere hvataju pokrete objekta ili osobe i potom tim podacima hrane atome, koji bi se na osnovu toga okupili tako da obrazuju tačnu kopiju objekta. Dvojica istraživača ne kriju da je ideja zasnovana na dve filmske tehnike. Jedna je animacija, preciznije claytronics, gde se animacija postiže neznatnim remodelovanjem glinenih objekta iz frejma u frejm.
Druga je takodje iz oblasti crtaća, a koristi se najčešće prilikom kombinovanja igranog i animiranog filma (Space Jam, Ko je smestio zeki Rodžeru). Da bi se nakon snimanja živog glumca kasnije docrtali realistični animirani likovi čiji su pokreti potpuno prirodni, „glumci“ koji ih glume nose odela sa senzorima koja se koloristički utapaju u pozadinu, tako da klasične kamere ne snimaju lik, ali specijalne kamere precizno beleže njegove pokrete.
Očigledno, nije reč baš o pravom teleportovanju, nije čak ni o nekom programu koji ćemo koliko sutra moći da u piratizovanoj varijanti kupimo na buvljaku, nego tek o skromnim počecima, koji ipak daju nadu da će za života ove generacije svet biti u mogućnosti da replicira trodimenzionalne objekte od mase materijala napravljenog od malih „sintetičkih atoma“, kako je to rekao jedan od naučnika.
Sam sistem zamišljen je tako da kamere hvataju pokrete objekta ili osobe i potom tim podacima hrane atome, koji bi se na osnovu toga okupili tako da obrazuju tačnu kopiju objekta. Dvojica istraživača ne kriju da je ideja zasnovana na dve filmske tehnike. Jedna je animacija, preciznije claytronics, gde se animacija postiže neznatnim remodelovanjem glinenih objekta iz frejma u frejm.
Druga je takodje iz oblasti crtaća, a koristi se najčešće prilikom kombinovanja igranog i animiranog filma (Space Jam, Ko je smestio zeki Rodžeru). Da bi se nakon snimanja živog glumca kasnije docrtali realistični animirani likovi čiji su pokreti potpuno prirodni, „glumci“ koji ih glume nose odela sa senzorima koja se koloristički utapaju u pozadinu, tako da klasične kamere ne snimaju lik, ali specijalne kamere precizno beleže njegove pokrete.
Fotokopiranje ljudi
Američki profesori imaju ideju da informaciju dobijenu kamerom pomoću „nanoprašine“ pretvore u trodimenzionalnu verziju – čestice bi bile programirane da se povezuju i kreću prema električnim impulsima, stvarajući tako novu repliku objekta prilikom svakog njegovog pokreta.
U neku ruku, bio bi to oblak pokretne prašine koja se reoblikuje identično liku pred kamerom, na osnovu impulsa dobijenih od kamere. Relativno slična tehnologija omogućava nam jednu drugu, vrlo svakodnevnu radnju – fotokopiranje. Na osnovu svetlosne informacije čestice tonera grupišu se na papiru i stvaraju sliku identičnu originalu, doduše dvodimenzionalnu i nepokretnu.
Neke stvari, medjutim, lakše funkcionišu u svetu filma, nego u stvarnosti. Na kraju krajeva, film i jeste iluzija, a realnost postavlja mnoge nezgodne zahteve. Jedan od njih je grupisanje nano čestica, koje nije baš jednostavno naterati da se druže na osnovu električne pobude. Istraživači trenutno pokušavaju da reše ovaj problem na mnogo gabaritnijem nivou, odnosno pomoću ping-pong loptica.
Nakon svega, medjutim, jasno je da niko nikuda neće „putovati“, odnosno da o pravom teleportovanju nema ni govora, pa nije čudo što je i BBC u naslovu svoje vesti teleportaciju stavio pod navodnike. Čemu onda toliki rad?
Izuzmemo li naviku naučnika da stalno nešto rade, i da u tome čak, sasvim protivprirodno, uživaju, ovakva mogućnost imaće sigurno široko polje primene, o čemu trenutno teško da možemo ne samo mi laici, nego verovatno i sami naučnici, da sanjamo.
Originalna ideja je, pak, potekla iz želje da se unapredi i pojednostavi videokonferensing, koji je sada ograničen na puku dvodimenzionalnu sliku na ekranu, tj. iza stakla. Interakcija licem u lice omogućila bi sagovornicima da zaborave da su na različitim lokacijama i da komuniciraju potpuno prirodno.
Za razliku od fotokopije, srećom, ova trodimenzionalna replika nije trajna. Kad se završi snimanje, ona se ponovo vraća u svoj prvobitni oblik – gomilicu nano-prašine, što nas dovodi do niza praktičnih pitanja, počev od toga u kakve „kertridže“ će biti smeštena ta prašina, preko toga kakvi će biti uredjaji koji će omogućavati njeno pobudjivanje i oblikovanje, do gabarita terminala i komfora upotrebe.
U neku ruku, bio bi to oblak pokretne prašine koja se reoblikuje identično liku pred kamerom, na osnovu impulsa dobijenih od kamere. Relativno slična tehnologija omogućava nam jednu drugu, vrlo svakodnevnu radnju – fotokopiranje. Na osnovu svetlosne informacije čestice tonera grupišu se na papiru i stvaraju sliku identičnu originalu, doduše dvodimenzionalnu i nepokretnu.
Neke stvari, medjutim, lakše funkcionišu u svetu filma, nego u stvarnosti. Na kraju krajeva, film i jeste iluzija, a realnost postavlja mnoge nezgodne zahteve. Jedan od njih je grupisanje nano čestica, koje nije baš jednostavno naterati da se druže na osnovu električne pobude. Istraživači trenutno pokušavaju da reše ovaj problem na mnogo gabaritnijem nivou, odnosno pomoću ping-pong loptica.
Nakon svega, medjutim, jasno je da niko nikuda neće „putovati“, odnosno da o pravom teleportovanju nema ni govora, pa nije čudo što je i BBC u naslovu svoje vesti teleportaciju stavio pod navodnike. Čemu onda toliki rad?
Izuzmemo li naviku naučnika da stalno nešto rade, i da u tome čak, sasvim protivprirodno, uživaju, ovakva mogućnost imaće sigurno široko polje primene, o čemu trenutno teško da možemo ne samo mi laici, nego verovatno i sami naučnici, da sanjamo.
Originalna ideja je, pak, potekla iz želje da se unapredi i pojednostavi videokonferensing, koji je sada ograničen na puku dvodimenzionalnu sliku na ekranu, tj. iza stakla. Interakcija licem u lice omogućila bi sagovornicima da zaborave da su na različitim lokacijama i da komuniciraju potpuno prirodno.
Za razliku od fotokopije, srećom, ova trodimenzionalna replika nije trajna. Kad se završi snimanje, ona se ponovo vraća u svoj prvobitni oblik – gomilicu nano-prašine, što nas dovodi do niza praktičnih pitanja, počev od toga u kakve „kertridže“ će biti smeštena ta prašina, preko toga kakvi će biti uredjaji koji će omogućavati njeno pobudjivanje i oblikovanje, do gabarita terminala i komfora upotrebe.
Šta je teleportovanje
Većina nas se prvi put vizuelno susrela sa teleportovanjem u TV seriji Zvezdane Staze, ali ideju su SF pisci koristili mnogo, mnogo pre toga. Teleportovanje (prenos na daljinu) podrazumeva dematerijalizaciju, odnosno tačnije dezintegraciju objekta na jednoj tački i njeno pojavljivanje, rematerijalizaciju na nekoj drugoj, često veoma udaljenoj tački (drugoj planeti, na primer). Kako je to moguće?
Stvar je u tome da teleportovanje ne predstavlja prenos objekta, nego prenos informacije o njemu. Ideja se suštinski bazira na nanotehnologijama i vrlo je bliska samom nastanku živog (verovatno i mrtvog) sveta. Živa bića, znamo, nastaju tako što je glavna informacija o njima, do najsitnijih detalja, pohranjena u ćelijama u nano obliku, na nosačima, odnosno medijima kakvi su hromozomi, tj. geni.
Vrlo uprošćeno, reč je u stvari o programu, gotovo kuvarskom receptu. Na osnovu njega živa jedinka skuplja iz okoline odgovarajuće hemijske elemente, sklapa ih prema „recepturi“ i tako raste. Zato je moguće da se iz jedne ćelije razvije toliki broj tkiva i organa kod razvijenih vrsta – svaka ćelija sadrži sve informacije, ceo program, i prema želji i potrebi može da ga koristi u celini ili u delovima, a tek na višem stepenu razvoja dolazi do izdvajanja i podele vrlo usavršenih, verovatno i glomaznih aplikacija. Pravi pravcati softver, vrhunski i ogroman!
Tako svaki krompir, recimo, nosi u sebi na nano nivou veću količinu informacija nego što može da ih savlada Earth Simulator. Kad se nadje u zemlji, tj. u okruženju koje mu obezbedjuje sve neophodne sastojke, program se aktivira, pušta korenje, tj. sonde, i onda počinje apsorbovanje neophodnih atoma i njihovo druženje, odnosno povezivanje i kombinovanje prema zadatom kodu. Pored programa, očigledno, apsolutno je neophodno da postoje hemijski (elementi) i fizički (toplota, vlaga, svetlost...) uslovi koje zahteva program, inače od kreacije nema ništa.
Po istom principu obavljalo bi se i teleportovanje, pri čemu je ljudsku jedinku, čisto hemijski gledano, možda najjednostavnije rematerijalizovati - potrebno je samo nekoliko osnovnih elemenata „koji se mogu naći u svakoj kući“. Na ovaj način, medjutim, teško ćete reintegrisati neki redak metal, jer program naprosto tamo na odredištu neće imati iz čega da ga kreira. Ono što otežava teleportovanje čoveka, pak, nije elementarna hemija, nego nešto što nauka još nije savladala – um i duša.
Stvar je u tome da teleportovanje ne predstavlja prenos objekta, nego prenos informacije o njemu. Ideja se suštinski bazira na nanotehnologijama i vrlo je bliska samom nastanku živog (verovatno i mrtvog) sveta. Živa bića, znamo, nastaju tako što je glavna informacija o njima, do najsitnijih detalja, pohranjena u ćelijama u nano obliku, na nosačima, odnosno medijima kakvi su hromozomi, tj. geni.
Vrlo uprošćeno, reč je u stvari o programu, gotovo kuvarskom receptu. Na osnovu njega živa jedinka skuplja iz okoline odgovarajuće hemijske elemente, sklapa ih prema „recepturi“ i tako raste. Zato je moguće da se iz jedne ćelije razvije toliki broj tkiva i organa kod razvijenih vrsta – svaka ćelija sadrži sve informacije, ceo program, i prema želji i potrebi može da ga koristi u celini ili u delovima, a tek na višem stepenu razvoja dolazi do izdvajanja i podele vrlo usavršenih, verovatno i glomaznih aplikacija. Pravi pravcati softver, vrhunski i ogroman!
Tako svaki krompir, recimo, nosi u sebi na nano nivou veću količinu informacija nego što može da ih savlada Earth Simulator. Kad se nadje u zemlji, tj. u okruženju koje mu obezbedjuje sve neophodne sastojke, program se aktivira, pušta korenje, tj. sonde, i onda počinje apsorbovanje neophodnih atoma i njihovo druženje, odnosno povezivanje i kombinovanje prema zadatom kodu. Pored programa, očigledno, apsolutno je neophodno da postoje hemijski (elementi) i fizički (toplota, vlaga, svetlost...) uslovi koje zahteva program, inače od kreacije nema ništa.
Po istom principu obavljalo bi se i teleportovanje, pri čemu je ljudsku jedinku, čisto hemijski gledano, možda najjednostavnije rematerijalizovati - potrebno je samo nekoliko osnovnih elemenata „koji se mogu naći u svakoj kući“. Na ovaj način, medjutim, teško ćete reintegrisati neki redak metal, jer program naprosto tamo na odredištu neće imati iz čega da ga kreira. Ono što otežava teleportovanje čoveka, pak, nije elementarna hemija, nego nešto što nauka još nije savladala – um i duša.
Ne može to bez kabla
Rematerijalizacija je dakle moguća pod uslovom da su informacije o najsitnijim detaljima datog objekta, od atomske konfiguracije do znanja, sposobnosti, emocija i ličnih uspomena kada je reč o živim bićima, precizne i prenete na odredišnu lokaciju gde će se rekonstrukcija obaviti. Tako bi se iz putovanja eliminisali vreme i prostor, a transport bi bio moguć zapravo bez stvarnog prelaženja fizičke udaljenosti.
Medjutim, ako na teorijskom nivou teleportovanje i ne izgleda tako komplikovano, postoji nekoliko praktičnih problema koji ga trenutno onemogućavaju. Jedan je svakako skladištenje i obrada tolike količine informacija. Ništa manji nije ni način njihovog prenosa kroz prostor.
(COM&GSM/MONDO)
Medjutim, ako na teorijskom nivou teleportovanje i ne izgleda tako komplikovano, postoji nekoliko praktičnih problema koji ga trenutno onemogućavaju. Jedan je svakako skladištenje i obrada tolike količine informacija. Ništa manji nije ni način njihovog prenosa kroz prostor.
(COM&GSM/MONDO)