Kada je tim Hauarda Kartera 1922. godine otvorio Tutankamonovu grobnicu, među inventarom su se našle i posude od alabastera sa gustom, ćilibarskom smolom za koju su hemičari kasnije utvrdili da je čisti med. Ovaj med, zapečaćen oko 1323. godine pre nove ere, arheolozi su navodno probali i potvrdili da je i dalje sladak.
Pčele koje su ga napravile sakupljale su nektar u vreme kada je bronza još uvek bila strateški metal, a sadržaj posuda je, prema svim hemijskim analizama, ostao netaknut.
Iako ova tvrdnja zvuči kao narodna bajka, iza nje stoji čista, nepogrešiva nauka. Med je jedna od retkih namirnica na Zemlji koja se nikada ne kvari ako je zatvorena i zaštićena od vlage.
Razlog za ovu večnost krije se u tri sloja preklapajuće odbrane koje pčele ugrađuju u svaku kap, stvarajući okruženje u kojem nijedan mikroorganizam ne može da preživi.
Prva i najvažnija linija odbrane je izuzetno nizak nivo vode. Dok pčele radilice u košnici prerađuju nektar, one mu dodaju enzime iz svojih žlezda i mašu krilima sve dok voda skoro potpuno ne ispari.
Pri tako niskoj vlažnosti, koncentrovani molekuli šećera stvaraju ogroman osmotski pritisak. Svaki mikrob koji dospe na površinu biva bukvalno isušen, jer med izvlači vodu iz njegove membrane i ćelija se momentalno urušava.
Druga odbrambena barijera je kisela pH vrednost meda, koja je u rasponu između soka od pomorandže i sirćeta. Ova kiselost potiče od glukonske kiseline, koja nastaje kada pčelinji enzim glukoza-oksidaza razlaže glukozu iz nektara.
Većina opasnih bakterija, poput salmonele ili ešerihije, zahteva neutralan pH da bi preživele. Kada se nađu u kiseloj sredini meda, njihov metabolizam se potpuno zaustavlja.
Treći, najneobičniji trik pčela jeste stalna proizvodnja hidrogen-peroksida. Pomenuti pčelinji enzim, pored kiseline, kao nusproizvod neprekidno stvara i ovaj poznati antiseptik.
Iako su koncentracije niske, ovo sporo oslobađanje je sasvim dovoljno da uništi sve bakterije koje su nekako uspele da prežive kiselost i nedostatak vode.
Ova moćna hemijska struktura opstala je u grobnicama zahvaljujući genijalnosti egipatskih majstora za pakovanje hrane. Oni su koristili debele keramičke ćupove, često premazane pčelinjim voskom ili smolom sa unutrašnje strane, i zatvarali ih glinom.
Smeštene u tamnim i hladnim prostorijama isklesanim u krečnjaku, ove posude su bile savršeno izolovane od vlage. Pošto med nije imao odakle da upije vodu, njegovi šećeri su kristalisali i potamneli, ali je fundamentalna struktura ostala potpuno neprobojna.