Ratovi mogu da se vode i bez bombi i tenkova, a pojedini ratnici 21. veka već su naoružani samo računarima.

Mogli bi da dovedu do nestanka struje, zagađenja voda, kolapsa u saobraćaju i to samo sedeći u klimatizovnim kancelarijama, hiljadama kilometara daleko od ciljeva svojih kibernetičkih napada.

Zamislite sledeću situaciju: Iz slavina kaplje zagađena voda - ali niko ne zna zašto. Nema struje. Semafori ne rade, pa se nesreće dešavaju po celom gradu. Kruže i priče o problemima u najbližoj nuklearnoj elektrani. Tako bi moglo da izgleda kiber-ratovanje - masovni napad na infrastrukturne ciljeve koje kontrolišu računari, piše DW.

"Na sreću, živimo u prilično mirno doba, pa nema potrebe da se plašimo takvih napada", kaže samouvereno Sandro Gajken, stručnjak za bezbednost računara, saradnik Slobodnog Univerziteta u Berlinu. Ali kada bi se promenila geopolitička situacija, Nemačka bi bila nezaštićena, kao i većina svetskih zemalja, kaže on. "Ključna infrastruktura u Nemačkoj ima posebno slabu zaštitu. Kada bi neko želeo da nas napadne u kiber-prostoru, brzo bi smo ostali bez odbrane", tvrdi Gajken.

Kiber-napadi manjeg obima dešavaju se svakodnevno, a mete su državna infrastruktura, vojne ustanove i kompanije. Počinioci mnogih napada ostaju nepoznati - ponekad se njihov identitet otkrije tek nakon više meseci ili godina. Često su u pitanju hakeri koji uživaju u tome da pronađu slabe tačke i igraju se sa njima, ali ponekad iza tih napada stoje i vlade.

Napad virusom Staksnet jedan je od najpoznatijih takvih slučajeva poslednjih godina. Taj virus je, navodno, preuzeo kontrolu nad centrifugama u iranskom nuklearnom pogonu Natans. Sudeći prema informacijama NewYork Timesa, taj virus su razvile američka tajna služba i izraelski agenti. Trenutno dostupne informacije kažu da je virus promenio brzinu okretanja centrifuga za obogaćivanje uranijuma, i one su tako postale neupotrebljive.

Britanski The Guardian je pre nekoliko sedmica obavio da je američki predsednik Barak Obama naručio spisak potencijalnih meta za kibernetičke napade na američke institucije van teritorije Sjedinjenih Država. Ovaj list je objavio taj memorandum na svom sajtu, iako je on označen kao "strogo poverljivo".

Da li ti napadi vode do otvorenog rata? Kako država protiv koje neko vodi kibernetički rat treba da odgovori?

NATO centar za odbranu od takvih napada, smešten u Talinu, u Estoniji, objavio je priručnik međunarodnog prava za kibernetičko ratovanje marta ove godine. U priručniku je navedeno 95 pravila za orijentaciju NATO država. Doduše, ta pravila nemaju zakonsku težinu.

Nemački stručnjak za međunarodno pravo Volf Hajnčel fon Hajneg učestvovao je u stvaranju tog priručnika. On za Deutsche Welle objašnjava kako se, pravno gledano, definišu kibernetički napadi: "Nije važno da li je ozbiljna šteta nanesena granatom iz minobacača ili kibernetičkim napadom". Istovremeno, ne bi bilo legitimno da se na svaki napad odgovori isto kao da je u pitanju oružani napad - odnosno, pozivajući se na pravo na samoodbranu. "Za to je neophodno da šteta bude posebno značajna", kaže Fon Hajneg. U tom slučaju, žrtva bi mogla da odgovori konvencionalnim oružjima, kao što su bombe.

Stručnjak za informacione tehnologije Gajken misli da takav scenario ipak nije verovatan. On smatra da bi kibernetički napadi bili podmukliji: "Mogli bi da se sabotiraju određeni delovi ključnih industrija, na primer, tako da automobili ili avioni moraju da budu opozvani. Firma koji ih proizvodi bi izgubila svoj kredibilitet."

U kombinaciji sa industrijskom špijunažom, to bi nanelo veliku štetu ekonomiji napadnute zemlje, a gledano na duži rok, ta zemlja bi mogla da dođe na ivicu kolapsa.

Ova tema postala je posebno zanimljiva u poslednjih nekoliko meseci, kada su aktuelizovane priče i prezentacije koncepta pametnih gradova.

Ovi gradovi su stvoreni da se građanima omogući komotniji i lakši život. Pametni gradovi su, između ostalog, energetski efikasniji, manje zagađuju životnu sredinu i omogućeno je automatsko izvršavanje procesa i radnji koji se ponavljaju.

Smart City koncept zasniva se na računarima, pametnom softveru i ljudima, koji ih kontrolišu. Zbog mnogih procesa, koji su automatizovani, poput prečišćavanja vode ili regulisanja saobraćaja i redova vožnje, a kontrolišu se veštačkom inteligencijom uz nadzor ljudi, pojavile su se i sumnje u sigurnosne propuste, koji bi se radom hakera ili terorista mogli pojaviti.

Pametni gradovi ne nastaju uvek "od temelja" nego se uvođenjem informaciono-komunikacionih tehnologija u gradske strukture stvara ekosistem za kvalitetnije i sadržajnije.

Na listi najpametnijih svetskig gradova, prema poslednjim istraživanjima ruske agencije Itar Tas su Seul, Singapur, Stokholm, Njujork, London, Tokio, Pariz, Peking, Los Anđeles i Šangaj.