Napravio je nacista, a obožavao američki predsednik - jedina civilna amfibija koja je ušla u serijsku proizvodnju

Ljubitelji automobila na današnjem tržištu mogu pronaći pregršt ofroad modela. Međutim, koliko god ti četvorotočkaši bili sposobni za vožnju van druma, mesto gde ih nećete videti, bar ne namerno, jeste u vodi. Iako je koncept amfibijskog vozila veoma interesantan i iako je nesumnjivo bio deo popularne kulture u prethodnim decenijama, on, jednostavno, nikada nije zaživeo.

Razloga zašto je to tako ima mnogo, a ni broj pokušaja nije bio mali. Ipak, u "moru" prototipa i modela čiji broj proizvedenih jedinica se može izbrojati na prste jedne ruke, jedan automobil se ističe iznad svih drugih. U pitanju je prvo i jedino civilno amfibijsko vozilo koje je ušlo u serijsku proizvodnju - Amphicar 770.

Amphicar 770 bio je kabriolet koji je mogao da se kreće po drumovima, ali i po vodi. Iako je komercijalna proizvodnja automobila započela tek 1961. godine u Zapadnoj Nemačkoj, njegova istorija seže pre Drugog svetskog rata.

Nacistički počeci

Tvorac ovog vozila je dizajner Hans Tripel, nacista, pripadnik Šturmabtajlung paravojne formacije koja je imala ključnu ulogu u usponu Adolfa Hitlera na vlast, a kasnije i Šucštafela (SS).

Tokom Velike depresije, Tripel je radio kao putujući trgovac cigareta, ali ono što je bila njegova prava ljubav su automobili, i to automobili koji su mogli da se kreću po vodi. U Darštatu se 1932. godine osamostalio, iznajmio štalu i u njoj napravio svoju prvu amfibiju, koju je i testirao na reci Rajni.

Tri godine kasnije, ovaj dizajner predstavio je Trippel SG 6, koji je privukao pažnju vrha Nacističke partije. Tripel je 1936. godine pozvan u Berlin kako bi demonstrirao svoje vozilo, nakon čega mu je Adolf Hitler odobrio grant od 10.000 rajhmaraka kako bi napravio vojnu verziju, što je i učinio.

Istorija pamti da njegov dizajn nije ušao u masovnu proizvodnju, već da je Volkswagen Schwimmwagen postao omiljeno amfibijsko vozilo nemačkih snaga. Ipak, Tripel je tokom Drugog svetskog rata ostao da radi u proizvodnji vozila za vojnu upotrebu, a tokom poslednjih meseci je na raspolaganju imao radnu snagu koja se u velikoj meri sastojala od zatvorenika iz različitih koncentracionih logora.

Pred naletom francuskih snaga je pred kraj rata pobegao u Bavariju, gde je uhapšen od strane Amerikanaca i predat Francuzima. Zbog zločina protiv čovečnosti biva osuđen na pet godina zatvora, ali i pomilovan nakon tri.

Ipak, njegove ideje o civilnom amfibijskom vozilu su nastavile da žive. Dizajner je tokom godina usavršavao svoje ideje, a velika prekretnica se desila nakon što je 1958. godine osnovao kompaniju Eurocar i sastao se sa starim poznanikom Haraldom Kvantom, posinkom Jozefa Gebelsa i bogatim industrijalcem, koji je pristao da zajednički proizvedu amfibijski automobil za široke mase.

Amfibija koju je američki predsednik obožavao

Tripel i Kvant grupa 1961. godine na tržište izbacuju model Amphicar 770, amfibiju-kabriolet, dugačku 4,7 metara i tešku 788 kg, koja je na kopnu mogla da dostigne brzinu od 120 km/sat, a u vodi 12 km/sat. Ovaj model imao je veoma moderan izgled, koji se savršeno uklapao u estetiku svog doba.

U vodi, kao i na putu, automobil se usmeravao prednjim točkova. Ispod haube se nalazio 1,2-litarski benzinski motor, snage 38 "konja", koji je pokretao i dva propelera koja su se nalazila iza zadnjih točkova.

Njegovo telo bilo je u potpunosti izrađeno od čelika, a donja polovina je formirala zatvorenu kadu, čiji zidovi su bili debljine 1,5 mm. Kako bi se vozio po vodi, bilo je potrebno povući ručicu koja je zaključavala vrata i pojačavala pritisak kako bi se sprečilo da voda prodre unutar vozila.

Između 1961. i 1968. godine, Amphicar se, pored Zapadne Nemačke, našao i na tržištu Velike Britanije i SAD, gde se prodavao po ceni od 2.800 dolara, što je oko 20.000 dolara u današnjem novcu.

Zapravo, ovo amfibijsko vozilo je uživalo priličan uspeh u Sjedinjenim Američkim Državama. Otprilike 90 procenata globalne prodaje poteklo je sa američkog tržišta.

Najpoznatiji vlasnik Amphicar-a bio je niko drugi do tadašnji predsednik Lindon Džonson, koji obožavao da svojim amfibijskim automobilom plaši goste na svom ranču u Teksasu.

Novinar Robert Sempler je 1965. godine opisao kako je to izgledalo: "Scenario je sada poznat. Gost je namamljen u Amphicar. Predsednik kaže da idu u kratku vožnju. Predsednik se uputi ka vodi. Gost vikne: 'Hej, ideš u vodu!' Predsednik povlači polugu koja zaključava vrata i sprečava prodiranje vode. Automobil naglo ulazi u vodu. Gost je u panici, a zatim shvata da ne tone. Boja mu se vraća na lice, a on i predsednik nastavljaju da plove brzinom od 5 čvorova".

Džonsonove šale sa Amphicar-om su toliko poznate da su čak prikazane u HBO filmu "All The Way", u kojem Brajan Krenston glumi američkog predsednika. Ali Amphicar nije samo korišćen za šale.

Prema sajtu Amphicar.com, koji okuplja ljubitelje Tripelovog modela, ovaj amfibijski automobil je takođe reklamiran kao specijalno vozilo za hitne službe spasavanja, a Crveni krst je rasporedio nekoliko jedinica u područjima ugroženim poplavama.

Međutim, kako se decenija bližila kraju, uprkos popularnosti na američkom tržištu, broj prodatih jedinica nije bilo dovoljno značajan, a ideja o civilnoj amfibiji je polako počela da bledi.

Gde je pošlo po zlu?

Iako su ambicije Amphicar 770 modela bile velike, prodaja se nije ni približila planiranoj brojci od 20.000 jedinica godišnje, jer šira javnost nikada nije zaista prihvatila ovo nesvakidašnje vozilo. Zapravo, od 1961. do 1968. godine, prodato je samo 3.878 vozila, a za taj neuspeh se tvrdi da je posledica nekoliko faktora.

Pre svega, infrastruktura potrebna jedinstvenim sposobnostima amfibijskog automobila nije postojala. Da bi vozač Amphicar-a svojim vozilom ušao u vodu, bila je potrebna adekvatna površina, kojih i nije bilo previše.

Tvrdi se i da marketing nije bio potpuno jasan potencijalnim kupcima, koji iz reklamnih materijala nisu najbolje mogli da razumeju da li je reč o potpuno funkcionalnom automobili ili o čamcu na točkovima.

Ukoliko bi se preskočila i ta prepreka, kupac je morao da se pomiri da će značajno vreme izdvojiti na održavanja amfibije. Nakon pet sati provedenih u vodi, bilo je neophodno podmazati 13 različitih mazalica, kojima se pristupalo vađenjem zadnjeg sedišta. Povrh toga, ukoliko bi se koristio za plovidbu u slanoj vodi, vlasnici su morali da ga temeljno čiste svežom vodom kako ne bi korodirao.

Ovi razlozi, pored mnogih drugih, doveli su do okončanja proizvodnje 1965. godine, a preostale jedinice su se prodavale do 1968. Iste godine je američka Agencija za zaštitu životne sredine donela nove propise koje Amphicar 770 nije ispunjavao, zbog čega je njegova dalja prodaja zabranjena u SAD.

Iako je prošlo više od 50 godina od kada je poslednji Amphicar proizveden, ovaj jedinstveni automobil nastavlja da očarava kolekcionare i živi kroz entuzijaste koji su voljni da se redovno bave njegovim održavanjem. Ko zna, možda u budućnosti inspiriše revoluciju koja će vratiti amfibije na drumove.